Vesti

SVE SUZE, 2018. terakota

 

MUŠKE SUZE, digitalni print, 2020.

 

ŽENSKE SUZE, digitalni print, 2020.

 

MUŠKE I ŽENSKE SUZE, diptih 2020. 50 x 50 cm

 

Kroz rad Sve suze, od terakote i seriju printova sa srebrnim suzama dečaka i devojčice, nastoji se prikazati unutašnje čišćenje u cilju podsticanja oba pola u oslobađajućem osećanju plakanja. Muške suze su kroz vreme bivale ugušene jer su obeležene kao slabost i pripisivane su uglavnom ženskom polu.

Današnje vaspitanje nastoji podstaći oba pola u oslobađanju viška emocija kroz suze, jer suzama se čistimo ne samo od besa, tuge, straha nego kroz njih izlaze i povišeni hormoni stresa, odnosno kortizola i prolaktina, a nakon plakanja luči se mangan i leucin, koji u organizmu regulišu raspoloženje i utiču na osećaj bola.

 

“BUDI I TI HIGIJA”, 2020., digitalni print

 

U ovom radu interpretiram boginju Higiju zaštitnicu zdravlja i čistoće u želji da sama preuzmem ulogu sopstvenog doktora i izlečim sebe na način promatranja unutrašnjeg sopstva u postavljanju samodijagnoze, a samim tim pronalaženju rešenja za fizičke, psihičke i emocionalne slabosti. Na taj način želim da podstaknem svakoga da postane božanstvo ličnog pročišćenja i da se redovno skenira iznutra i spolja jer je to put ka celovitom zdravlju bića.

 

 

HIGIJA SUVENIR, 2019, gips

 

Interpretacija grčke boginje Higije koja je u mitologiji simbolično predstavljana sa zmijom i čašom u rukama, predstavlja mali votivni elemenat kome se svakoga dana klanjamo u cilju očuvanja zdravlja i lepote, i kao takva poželjana je u našim domovima.

 

U KUĆI, slajdšou, 2019.

 

Rad dokumentuje više kućnih radnji koje se u ciklusima obavljaju svakodnevno u cilju održanja lične higijene i higijene doma. Ovaj rad prati uobičajeni zvuk usisavanja, feniranja, pranja veša i sudova, dok se svakodnevni život u kući događa uobičajenim tokovima.

 

ČIŠĆENJE, 2019, terakota

 

Autoportret sa vatom, iz serije Čišćenje, 2019, terakota

 

Autoportret sa korpom veša, iz serije Čišćenje, 2019, terakota

 

Autoportret sa čajem, iz serije Čišćenje, 2019, terakota

 

Autoportreti iz serije Čišćenje predstavljeni su sa atributima fizičkog čišćenja spolja i iznutra, u cilju očuvanja zdravlja i lepote. Portret sa korpom veša predstavlja stalno čišćenje i pranje garderobe, koje nas preplavljuje. Figura sa vatom predstavlja čišćenje šminke koju nosimo preko dana da bismo izgledale lepše i svežije, a skulptura sa čajem predstavlja čišćenje iznutra, sprovodeći metod detoksikacije tela.

Naspram figurativne instalacije čišćenja data je masa neprečišćene zemlje/gline, koja predstavlja suprotnost figurama Čišćenja.

 

 

 

BUDI I TI HIGIJA

Pre i posle jela treba ruke prati, cvrkutala je stihove Čika Jove Zmaja u prvom razredu osnovne škole, naša generacija rođena sedamdesetih godina prošlog veka.
U vremenu rastućeg značaja brige o zdravlju, Maja Rakočević Cvijanov skreće pažnju na jednostavan motiv higjene, inspirišući se grčkom mitologijom. Pored toga što je bila ćerka Asklepija boga Zdravlja, zaštitnika farmaceuta i lekara, boginja Higija, kojoj je ova izložba posvećena, bila je zaslužna za čistoću. Osim ove uloge, često je predstavljana u umetnosti zbog svoje lepote. Kroz skulptoralnu grupu autoportreta od terakote umetnica akcenat stavlja na katarzičnu prirodu procesa čišćenja, kreirajući hramoliku atmosferu u kojoj se monumentalizuju rituali održavanja higjene duha i tela. Upotrebom zemlje kao materjala – obrađenog i neobrađenog, podseća nas i na drevno matrijahalno božanstvo Geu. Ko je Higija i čije interese umetnica zagovora ovom izložbom? To je ona koja se stara o higjeni svoga doma i zdravlju svojih ukućana i pokušava da održi vitalnost i svežinu koje su pretpostavljene “lepšem polu”. Iako su još 1979. godine, Međunarodnom konvencijom o eliminisanju svih oblika diskriminacije žena, uspostavljeni standardi za ravnopravnost žena i muškaraca, i dalje su dominantni tradicionalni kulturološki i socijalni modeli ženstvenosti i muževnosti koji određuju njihovu ulogu u društvu i porodici. Deklarativno izražavanje jednakosti i primena zakona nisu dovoljni da izmene svest i navike ljudi. Mediji i dalje obrađuju ženske i muške teme utvrđujući potrebe kao što su briga o izgledu, duhovnom i fizičkom balansu kroz detoksikaciju organzma ili emotivnost, i staranje o čistoći i uređenju doma kao oblasti isključivo ženskog interesovanja.
Uloga Higije u društvu značajnija je od pukog peglanja veša i pranja sudova. Vrednosti od značaja za napredak i opstanak naše civilizacije, kao što su tolerancija i antimilitarizam, tekovine su ženskog aktivizma s početka prošlog veka i predstavljaju osnov za izgradnju bezbednog, zdravog i naprednog društva. Ovom izložbom ukazujemo na važnost ravnopravnog učešća muškaraca i žena u svakom segmentu javnog i porodičnog života.
Iz središta Higijinog svetilišta u kome suvereno vekovima vlada kao supruga, majka i domaćica, poručujemo muškarcima – ne ustručavajte se da ostvarite svoje pravo da uključite usisivač i mašinu za veš, da pustite suzu kad vam je to potrebno, da budete lepi i negovani. Budite i vi Higije!
Ksenija Marinković
istoričarka umetnosti

Fotografije:
Marija Konjikušić
Maja Rakočević Cvijanov
Norbert Cvijanov

Karantinski deo izložbe Čistoća, koji se neplanirao dogodio usled svetske pandemije, posvećujem svom večitom profesoru i motivatoru Mrđanu Bajiću.
Maja Rakočević Cvijanov

„Lady of hormones“

multimedijalna izložba Edite Kadirić i Maje Rakočević Cvijanov u Savremenoj galeriji Subotica, septembar-novembar 2019.
Kustoskinja izložbe: Nela Tonković

„Isti jezik prepoznavanja“: razgovor sa Editom Kadirić i Majom Rakočević Cvijanov

Izložba Lady of Hormones prvi je kolaborativni projekat Edite Kadirić i Maje Rakočević Cvijanov. Iako ponikle iz iste sredine, umetničko školovanje nastavile su u različitim centrima, a zatim su i svoj profesionalni put razvijale u potpuno drugačijim okolnostima i sasvim drugim geografskim prostorima. Njihov odnos zasnovan je koliko na umetničkom razumevanju, toliko i na čvrstom prijateljstvu koje opstaje kao snažan znak povezanosti i sećanja na zajedničke početke.
Ovaj razgovor vođen je u subotičkom ateljeu Edite Kadirić 7. septembra 2019. godine. Te olujne večeri umetnice su razgovarale o eksponatima za „sobu dijaloga“, utvrđivale poslednje tehničke pojedinosti postavke izložbe i odgovarale na pitanja za ovaj intervju. Gotovo bez ikakvih prekida, razgovor smo okončale taman na vreme da Edita i Pablo, njen suprug, stignu u bioskop kako bi pogledali Once Upon a Time in Holywood, novi film Kventina Tarantina.

Nela Tonković: Zanima me da mi obe objasnite kako se došlo do naziva izložbe, Lady of Hormones. Šta za tebe, Majo – pošto si ti insistirala na tom nazivu, pa šta za tebe, Edita, to tačno znači?

Maja Rakočević Cvijanov: Ja sam gledala jednu seriju Editinih radova koja se zvala Queen of Hormones i to me je podstaklo da se i ja uključim u takvo jedno istraživanje, pošto se nalazim u godinama kada hormoni počinju da utiču na ženske emocije, zdravlje, stavove… Pretvorili smo to u Lady of Hormones jer nam je u glavi već tako nešto bilo poznato.

NT: Edita, kako se osećaš kada znaš da je na nekoga ko sa tobom treba da izlaže u toj meri uticao jedan tvoj rad?

Edita Kadirić: Jako mi je drago, ali se nije teško ni povezati na takvom nivou jer smo Maja i ja generacija, pri tom bliske smo prijateljice i nekako smo zajedno i prolazile kroz jedan dinamičan period odrastanja kao mlade žene koje su uplovile u zrelost: Maja je imala priliku da se ostvari i kroz materinstvo i brak, dok sam ja napravila neke drugačije izbore, za sada. Ali nekako smo zajedno sazrevale i prolazile kroz manje-više istu problematiku, ako je to uopšte problematika – za mene je to određeni dinamizam. Izložba se zove Lady of Hormones; u nekim starim, arhaičnim svetovima ona predstavlja određenu vrstu zaštitnice: kao, recimo, dama od snega, dama od mora, predstavlja zapravo neku vrstu svetice. Mi nismo uopšte imale ideju da ona ima neke paranormalne sposobnosti, već je to više identifikacija sa svakom ženom koja je svesna sebe, pa kroz tu svesnost nailazi na mnoga ograničenja u razvoju, na neke prepreke koje pred nju postavlja društvo, odnosno njegov politički i socijalni segment, koje utiču i na biološki status… Razne metamorfoze žene koje su, u stvari, nama kao umetnicama nepresušno zanimljive. Lady of Hormones predstavlja jedno konstantno biće koje je podložno svim mogućim, i najfinijim, promenama, a kroz njih može da se uoči i lepota bivstvovanja u vremenu. Nismo imale feminističke ideje na tu temu, već isključivo iskustvene, fenomenološke.

NT: Majo, za tvoj rad je karakteristično da polazeći od ličnog dolaziš do opšteg, na toj ravni se on prilično dobro povezuje sa publikom. Dakle, idući od pojedinačnog u životu, stižeš do totaliteta, do suštinskog. Isti postupak je vidljiv i na ovoj izložbi, pa me zanima da li misliš da bi se upustila u istraživanje ove teme i samostalno, bez obzira na vašu sadašnju umetničku kolaboraciju.

MRC: Moguće je da sam ja zapravo već počela da dolazim do te teme baveći se upravo svojim godinama i onim što one donose: okretanje zdravoj ishrani, načinu života koji teži ka usporavanju, negovanju, strpljenju, čuvanju… Baš zbog toga sam i reagovala na naslov ciklusa Editinih radova i predložila sam joj zajedničku izložbu kao jednu vrstu umetničkog dijaloga.

NT: Sada si rekla nešto interesantno: „neka vrsta negovanja, čuvanja“. Kako se to umetnica neguje i čuva?

MRC: U ovom konkretnom slučaju, kada kažem umetnica, raslojavam to i na svoje druge uloge: dakle, umetnica, ženski rod, pa tako žena i sve ono ostalo – majka, supruga… To je žena koja vodi računa o svojoj ishrani kako bi poboljšala svoje zdravlje, što je jedna od stvari koje treba da radi žena koja se čuva, zatim i da vodi zdrav način života, da se bavi nekom fizičkom aktivnošću, da se poveže sa prirodom, da provodi vreme sa ljudima koji je ispunjavaju, da se okruži temama koje su važne… Naprosto, da prepozna ono što je bitno za pojedinca i da to sledi.

NT: Edita, u tvom slučaju Dama od Hormona ima neke drugačije karakteristike i drugačije manifestacije. Maja govori o zdravom životu u nekoliko oblika, međutim, hormoni o kojima ti pričaš su drugačiji i oni rade i kroz strahove i kroz tugu i kroz mnoga druga osećanja koja nemaju nužno pozitivnu konotaciju.

EK: Kada sam radila tu relativno malu seriju crteža, tu Queen of Hormones, ona je bila samo jedan karakter, kao u filmu, bila je jedan od likova. Svi karakteri koje kreiram deo su moje imaginacije i služe kao neka vrsta zaštite. Stvorila sam čitav svet različitih karaktera sa kojima sam mogla da se poistovetim, oni nisu nužno ni pozitivni ni dobri, ali su životni. Lakše se identifikujem kroz neke druge medije, kroz film ili pozorište na primer, jer mi ukazuju na sve moje slabosti, na određenu vrstu totalnog nesavršenstva. To mi olakšava da se sa njima zajedno borim. Lady of Hormones sa svom svojom ranjivošću i biološkim predispozicijama, ali i mentalnim i estetskim – za mene promenljivost ima određenu estetsku komponentu – svedoči o određenim stanjima, nedefinisanim, kroz koje možeš da doživiš razna vremenska razdoblja, od adolescencije do zrelosti. U mom iskustvu je to bilo jako bogato. Ti crteži ostali su kao neke zabeleške, izvesne asocijacije na neke atmosfere koje sam iživela; nije to uvek autobiografski, ali jeste iživljeno i kroz ljude koji me okružuju. Ti hormoni jedino objašnjavaju jedan fantastičan tok života koji i u svojoj mračnoj, negirajućoj strani i u ovoj pozitivnoj, razvijajućoj, nose izvesnu životnost. A to je ono čime se ja bavim.

NT: Da li, imajući u vidu sve ovo što si rekla, imaš i poseban proces rada; da li je on težak, turoban ili je katarzičan? Da li uopšte ima bilo kakvo određenje?

EK: Nema kontinuitet u smislu određenog raspoloženja, može da bude i katarzičan i potpuno eksplozivan i isceljujući, a može da bude i jako destruktivan. Na ovoj izložbi postoje radovi koji se vezuju za neke moje najdublje emocije koje nisu neprijatne zato što nisu negativne, ali su teške za podneti, pa mi je o tome teško i da pričam, no radeći na tim radovima dobila sam priliku da to odbolujem i da to dobije neku drugačiju, prihvatljivu formu u kojoj ću izbeći onu vrstu stida koja se javlja kad se sa nečim potpuno identifikuješ. Meni uloga umetnika utoliko pomaže pošto me uvek socijalno odobri i moje najdelikatnije i najproblematičnije ekspresije može da dovede u stanje „socijalne prihvatljivosti“, te spolja to izgleda predvidljivo, a u suštini je potpuno lekoviti proces, emotivni luksuz, moj način da ne poludim.

NT: Majo, koji tvoj konkretan rad govori o onome što si istakla kao važno kada si pričala o negovanju, o misaonoj aktivnosti? Mislim da se tu najlakše povezuješ sa Editinim radovima jer kada posmatramo taj emotivni aspekt vaši radovi zvuče na istoj frekvenciji.

MRC: Radovi koji se odnose na emocije su vrlo povezani sa umom, pre svega rad Krila. On govori o traženju lične slobode i uzimanju vazduha, ne odnosi se samo na ženu koja treba da bude slobodna i ne samo na čoveka kao jedinku u društvu, nego konkretno i na umetnika. U ovom svetu koji od nas traži i da zarađujemo i da zadovoljimo razne druge socijalne obaveze, mi umetnici treba da nađemo način kako da budemo umetnici i da radimo ono bez čega ne bismo mogli da živimo. Taj rad zapravo simboliše udah umetničke slobode, a ne samo slobode. Ostali radovi na izložbi, pored slobode, ekologije i zdravog življenja, dotiču se teme kraja reproduktivnog perioda. Oni obeležavaju unutrašnjost u kojoj nastaje život, kroz anatomiju karlice i materice, ali se pojavljuju i alegorično u radu kao što je Nastajanje ploda, gde se žena povezuje sa zemljom i njenoj svojstvenosti da iznedri živi plod. Takođe, u radu Element zemlja fokusirana sam na davanje važnosti umetničkoj strani ličnosti gde se prikazuje materijal gline, koji jeste zemlja, ali iz koje se može roditi jedino umetničko delo. Kada se svi hormoni ugase i kada dođe zima, možemo se osloniti na stvaranje onoga što imamo u nama.

NT: Gde ti nalaziš umetničku slobodu?

MRC: Isključivo u stvaranju. To može da bude stvaranje na više nivoa, može da bude razmišljanje koje traje jedan dugi period i ono isključuje rad rukama, ima tu i istraživanja raznih stvari kako bi se došlo do stvaranja… Na kraju, ono što stvorim treba da bude važno i da bude istinito.

NT: Sada izlažete prvi put zajedno u ovakvom formatu. A da li ste se ikada ranije našle na istoj izložbi?

EK: Nismo nikad…

MRC: Kako da ne! Izlagale smo u okviru selekcije Suzane Vuksanović, izložba se zvala Pokretanje istrage…
EK: Da, jeste!
MRC: Ta izložba je bila u Galeriji „Vinko Perčić“. Onda, jednom smo zajedno konkurisale za Mangelosovu nagradu, pa smo učestvovale zajedno na izložbi u Rexu jer smo ušle u prvih pet finalista. Ni jedna ni druga nismo otišle tamo, ali postoji katalog u kojem je to zabeleženo.

NT: Dakle, neka istorija postoji. Ali koliko je teže raditi na ovoj vrsti izložbe, nego stvoriti jednu samostalnu? Jer ovo je baš proces konstruisanja zajedničkog značenja, to su vaše ideje oko kojih se povezujete i, pretpostavljam, treba da se složite oko nečega, a tamo gde se mimoilazite da popustite i da nastane neka vrsta kompromisa. Zanima me to iskustvo rada na zajedničkoj izložbi.

MRC: Meni je možda minimalno teže samo zato što treba da se dogovaramo, da selektujemo neke radove, a da neke odbacimo kako bi došlo do jedinstva. Ali mi je podjednako zadovoljstvo, baš isto kao da je i samostalna izložba. Ključna razlika je u tome da nisam više u onom dobu profesionalnog života u kojem želim da se po svaku cenu dokazujem i probijam, kao u mlađim danima, nego mi danas više znači komunikacija, razmena mišljenja, pokretanje tema i bitnih pitanja.
EK: Mislim da je jako prirodno i da je neophodno da postoji ta vrsta izazova. Dijalog je tu naročito važan, čak smo i jednu prostoriju nazvale „sobom dijaloga“, ona je kao dvoboj, ali koji donekle prati istu stvar. U tome postoji mnogo zadovoljstva i uvek postoji i neki mali teren mogućeg, kao i mogućnosti za kompromis. Meni je potpuno drugačije iskustvo jer ovaj pristup iziskuje potpuno drugu vrstu kreativne diplomatije, a ja kada radim sama, potpuno sam prepuštena sebi, pa puno toga sebi mogu da oprostim i sve je moja odgovornost. U ovom slučaju postoji jedna delikatna veza potpunog poštovanja, treba da poštuješ prostor te druge umetničke snage i da se sa time uklopiš. No, isto tako treba razmišljati i o tome da izložba mora dobro da komunicira sa publikom. Kvalitetna, zanimljiva i komunikativna – izložba treba da bude takva. Imala sam mnogo izazova radeći ovu izložbu, ali mi je neizmerno drago što se to desilo jer je i kod mene stvorilo lakoću komunikacije. S druge strane, svi smo mi jedno „pleme“ i govorimo istim jezikom prepoznavanja, funkcionišemo u okviru istog polja. Predivno je.

Nela Tonković

CВЕТСКИ ДАН СЕЦЕСИЈЕ 2018

ТАЛАСИ СЕЦЕСИЈЕ

Поводом обележавања Светског дана сецесије, у петак 08.06.2018. године, уприличено је стручно вођење на тему: Моји омиљени архитекти – Марцел Комор и Деже Јакаб.

Том приликом су се у Суботици обишли следећи објекти: Синагога, Трговачка банка суботичке регије („Путник“) и Градска кућа, а шетњу су водили: историчари уметности- Олга Ковачев Нинков, Неда Џамић и архитекти- Гордана Прчић Вујновић и Габор Деметер. За суботу је била заказана шетња по Палићу „Нешто другачији Комор и Јакаб“, али је отказана због лошег времена. Нов термин одржавања ће бити накнадно објављен.

Радионица за децу и анимација У ритму срца

У оквиру програма обележавања Међународног дана сецесије под називом Таласи сецесије одржана је радионица за децу и младе 08. јуна 2018. у Вестибилу Градске куће. Тема радионице била је израда сецесијских мотива из калупа и шаблона коју је припремила и водила Маја Ракочевић Цвијанов – стручњак МЗЗСК Суботица.

Након радионице, на плочнику испред Свечаног улаза Градске куће пројектовна је анимацијасецесијских мотива под називом У ритму срца. Идеја је реализована помоћу техничких цртежа Ивоне Киш Малиновић и Тимее Нађ. Одабрани цртежи срца и лале из ентеријера и цртеж сунца, са торња Градске куће су анимирани како би се добио покрет у коме наведени мотиви пулсирају у ритму срца. Откуцаји срца су звучна подлога раду. Монтажу је извела Диновизија по смерницама аутора идеје – Маје Ракочевић Цвијанов.

Идеја овог пројекта је да се препознатљиви елементи сецесије интерпретирају на савремен начин у циљу промоције културног наслеђа.

Фотографије са догађаја: Жељко Вукелић, Маја Ракочевић Цвијанов

 

 

КАЛЕИДОСКОП

Поводом овогодишње Ноћи Музеја, 20. маја 2017. године Завод се представио са пројекцијом под називом КАЛЕИДОСКОП. Ова анимација била је својеврсна  интервенција у простору Синагоге чији се ентеријер тренутно рестаурира. Пројекција се емитовала на платну спуштеном са цевасте скеле постављене за потребе рестаурације ентеријера. Садржај анимације чине цртежи сликарске  декорације са плафона и зидова Синагоге. Најлепше шаре у сецесијском стилу смењују се у овој уметничкој интервенцији,  као када гледамо кроз калеидоскоп.

Велики број људи посетио је овај догађај који најављује крај рестаурације овог сецесијског објекта од изузетног значаја, у заштићеном језгру Суботице.

Идеја потиче од стручног сарадника – Маје Ракочевић Цвијанов, вајара-конзерватора, а учесници на овом пројекту су били Ивона Киш Малиновић, архитектонски техничар – конзерватор која је цртала наведену декорацију, као и Жељко Вукелић, фотограф, који је учествовао у релизацији идеје.

Анимацију је монтирала Диновизија.

Likovne radionice MAJA ART

Likovne radionice MAJA ART počinju sa školskom decom 03. septembra 2016. godine od 11 do 13 časova.

Zainteresovani se mogu javiti na telefon: 064 17 14 606

 

Likovne-radionice-MAJA-ART

IZLOŽBA POLAZNIKA RADIONICA MAJA ART

1

 

Dana 20-og juna 2016-te godine u art galeriji Klein House – otvorena je izložba polaznika radionica u organizaciji udruženja MAJA ART. Izložbu je otvorila Nela Tonković, direktorka Savremene galerije Subotica, kustoskinja i istoričarka umetnosti. Mentor radionica, mr Maja Rakočević Cvijanov predstavila je radove polaznika tokom devet meseci rada,  koji su rezultati usvojenih crtačkih, slikarskih i vajarskih tehnika.

Polaznici su savladali crtanje ugljenom, olovkom, tušem, slikanje pastelom, akvarelom, temperom i akrilom, kao i vajanje u glini, livenje u gipsu i pečenje terakote. Na izložbi su radovi različitih dimenzija koji prikazuju ne samo tehnike nego i induvidalni izraz svakov pojedinca. Polaznici su bili različite starosne stukture: Nevena Džamić – 4 godine, Vuk Džamić – 7 godina, Nikola Vignjević – 7 godina, Aleksina Pelagić – 12 godina,  Iva Zavišić – 12 godina,  Imre Levai – 12 godina, Milica Čongradac – 15 godina, Jelena Radonjić –  38 godina i Vera Ademi – 65 godina.

Izložba je bila deo puta koji je bilo potrebno preći od ateljea do javnosti i predstavlja zaokruženu celinu od devet meseci grupnog rada.

Od septembra 2016.godine udruženje nastavljaju sa radionicama i primaju se novi članovi.

Projekat Zid je akcija nastala u saradnji za Međuopštinskim zavodom za zaštitu spomenika kulture Subotica

Zid/Noć muzeja

Zavod  je tokom 13-te Noći muzeja imao veoma posećenu akciju uod nazivom Zid, na glavnom gradskom Trgu u Subotici. Pokazalo se da je ispisivanje sprejevima izuzetno privlačan ventil, naročito za decu. Oko 3000 ljudi prošlo je pored instalacije u periodu od 17 časova do 1 sat posle ponoći, a mnogi su učestvovali i doprineli akciji prevencije od švrljanja po kulturnom nasleđu i ostavili svoj trag na dozvoljenom mestu.

Ideja je pokrenuta ranije, jer se Zavod  već duže vreme zalaže za prevenciju ispisivanja grafita na kulturnom nasleđu. Prvenstveno zato što su štete koje iziskuju da se fasada vrati u prvobitno stanje zaista velike. Sa druge strane, štete su i duhovne prirode jer  pokazuju nerazvijen odnos prema spomenicima kulture i okruženju.

Stoga je Zavod pokrenuo oblik preventivnih mera koje uključuju davanje namenskog prostora za ispisivanje grafita i street arta na glavnom Trgu u Subotici. Time smo želeli dati stvarni i mentelni prostor u izražavanju prolaznika.

Cilj projekta je bio da se utiče na razmišljanje o tome gde su granice u urbano-socijalnom okruženju i zbog čega treba da postoje.  Skretanjem pažnje na kulturno nasleđe pomažemo da ono bude prepoznato i upamćeno kao deo  gradskog identiteta. Na taj način štitimo vredne spomenike kulture od uništavanja i propadanja.

Zid od gipsanih ploča sa ispisanim grafitima će biti nakon manifestacije preseljen u prostor Manježa, budućeg zavodskog depoa sa radionicama, gde bi trajno ostao.

Ovim projektom  smo  otvorili nove ideje za buduće projekte i akcije u cilju zaštite kulturnog naseđa gde ćemo namenski davati zidove za umetnike koji će moći smišljeno da ostave svoje kreacije, i pokažu svoje znanje i veštinu, umesto nagonskog švrljanja koje nanosi ogromnu štetu i naružuje grad.

Sponzori manifestacije su Yumol Subotica i Metal d.o.o.

Likovne radionice za decu školskog uzrasta obuhvataju tehnike crtanja, slikanja i vajanja.

Vodi ih magistarka likovnih umetnosti i vajarstva Maja Rakočević Cvijanov.

Radi se u grupama od najviše šestoro dece, jednom nedeljno, po dva spojena sata.

Prijave su u toku!

064/ 17 14 606
majarakocevic@gmail.com

Dobrodošli na kreativno druženje u školicu MyArt u Kumanovskoj 9, u Subotici!

Školica je namenjena i individualnim časovima za mlade koji se pripremaju za srednje škole i fakultete umetnosti.